субота, 28. април 2018.

Miloš Crnjanski, Sumatra

SUMATRA

Sada smo bezbrižni,
laki i nežni.
Pomislimo kako su tihi,
snežni vrhovi Urala.
Rastuži li nas
kakav bledi lik,
što ga izgubismo
jedno veče.
Znamo da negde
neki potok mesto njega
rumeno teče!
Po jedna ljubav
jutro u tuđini,
dušu nam uvija
sve tešnje.
Beskrajnim mirom
plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala
kao iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću
i smešimo drago
na mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, 
blago, rukom.

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski


Marija Stojiljković Marstoj, Slavujev zov


Slavujev zov

Ptice sa žice odleteše davno,
slavujev zov
zàtišini se samo.
Čitava dolina uzbudi se u nemiru,
a misli moje izgubiše se u svemiru.
Dugo te zovem, slavna ptico,
da se vratiš na našu žicu.
Da mi otpevaš tiho, i sve tiše, i tiše,
da se boli sklone, da se želje stope.
Jer ovde više nema radosti.
Ovde se ubiše naše mladosti.
U srpskom dolu reke presušiše.
Niti toka Dunava, niti obale Save.
Niti Beograda, niti stare mu slave.
Ptice sa žice odleteše davno,
ne sećam se kad.
Možda su ih ratne godine isterale.
Možda su ih ljudi usput porobili.
Možda se sloboda lako ne osvaja,
ali i ne podnosi.
Možda se, možda, i samo možda,
reči moje stružu ipak zaboravom.
Slavujev zov mami uzdah ponovo.
Grana se primirila, ne skakuću ptice po njoj.
Tišina se stvorila, i ja sa njom utihnula,
u pesnički zaborav ujedrila.
A gde je završetak, daljine umetak?
Gde su misli krenule, u krošnji zatajile?
Pa se dugo, dugo krošnje gledaju.
Pa se dugo, dugo nade uzvikuju.
Kako da se pesma završi kada kraja nema,
kada taj slavuj u nekome uporno drema?
Pa da mu poručim:
– Žica tvoja čeka te amo.
Dođi, dođi meni ti samo.
Moja diko, moja pomamo,
probudi me slavujski slavno!


Marija Stojiljković Marstoj


Marija Stojiljković Marstoj

Srećko Aleksić, Horizonti

Horizonti 
(Italija --Kazerta)

Ne, ja nisam pesnik nadobudnog neba
Koji dobija velike nagrade i lovorike.
Meni ljubavi tako malo treba i nedostaje
Da osetim strune svoje nežne harfe.
Jedno je sasvim očigledno i jasno
Znam da volim do neba i natrag,
pokušao sam da hodam a ne zaspim
u ovom svetu vrtloga bez vode i hleba.
Sa nekog drugog mesta i udaljenog horizonta
Gde čovek padobranom bez ruku pada
A da mu zemlja više ništa na nebu ne smeta!

Srećko Aleksić

Srećko Aleksić




Srećko Aleksić, Sagradimo svet


SAGRADIMO SVET 
(Treće mesto u Italiji grad Leće)

Sagradimo svet nežnosti
u školjki bisera nevinosti,
lepoti duše, sazrevanju dodira,
što na dlan obasja svetlost.
Prvi prikaz radjanja deteta.
Ruke su vulkan uzavrele lave,
iz koje cvet ljubavi nastaje.
Malo lovorike i moćne slave
za naše male paganske bogove,
nad pesmom o kojoj snivam.
Sagradimo život večne ljubavi,
da mir u ovom svetu postoji.
Radost usahlog zaljubljenog srca
na dlanu,kome svima opraštam
nezaborav u sudnjem času trena.
Dignite se na noge,graditelji mira!
Neka more pokrene svoje talase.
Iz cveta će nove kuće da izniknu,
lepotom krila Bogorodice majke,
što bdi nad pesmom mira sa usana.

Srećko Aleksić

Srećko Aleksić


Saša Mićković, Epitaf Milošu Crnjanskom


EPITAF MILOŠU CRNJANSKOM
U toploj aleji usred guste zemlje,
Usnio je Miloš sin Vujić Marine.
Decenije četri snenotamno dremlje,
Plaćajući Bogu pesmom stanarine!
Noću niz nebesa dušom lamentira,
Tražeći puteljke za večnu Sumatru...
Dunavske oblutke s Vidom ženom zbira,
Igrajući ljubav u smrtnom teatru!
Slučajni šetaču stani korak bliže,
Tu leži Crnjanski zavatreni ratnik.
Uvrh zemlje iskra duše se uzdiže –
Gde mu bilo srce sada sija zlatnik.
A kada jesenje linu plahe kiše –
I Crnjanski spava, hodajte tek tiše!
Rača, 12.09.2016.
Saša MIĆKOVIĆ

Miloš Crnjanski


Milijana Komatina, Razmeđa


RAZMEĐA

Na mojim dojkama
Umiru raskošna razmeđa
Val valu
Dodaje davljenika
Strahujem od same sebe
Pogođena
Hajdučkom strijelom
Ispod sjenke
Rajskog drvoreda
Srce je viteško ognjište
Između dva ukrštena žezla
Ko me voli
Voli me do tupog bola
Na golom potiljku

Milijana Komatina
iz knjige "OSTAVI NEBO OTVORENO"

Pixabay


Tomislav Milošević, Monolog za laku noć

MONOLOG ZA LAKU NOĆ
Hoće pesnik da bude samosvojan
Kao da se sam od sebe rodio
Sam prohodao i progovorio
Hoće da pokažu na njega kao na genija
Ni iz čega zemaljsko poetsko čudo
Ali kako ne pomenuti da je ipak
Pročitao Prevera Bodlera Majakovskog
Sarajlića Tahmišića Desanku ili Raičkovića
Odreći se takvih učitelja nije mogao
Pesnik se bavio sobom danima i noćima
Snove preskakao ujutro se umoran budio
Poeziju matematički kroz teoreme povezivao
Ali nikako nije mogao da poništi
Getea Apolinera Tadeuša Ruževiča
Dušana Matića ili Vaska Popu
Oni su redovno ulazili u njegovu sobu
Čim bi potpaljen seo za radni sto
Hoće pesnik da bude sasvim sam
Da izmisli ono što nisu ni Jesenjin
Ni Genzberg ni Ahmatova
Jaroslav Sajfert Nikita Stanesku
Još manje izvesna Marija Čudina
Hoće pesnik ali iz podsvesti dolaze glasovi
Njihovi stihovi u vidu ispušenih cigareta
Ispijenih pića u sobi gde stvara sopstvenu
Poetiku
Hoće pesnik da ne sanja a snovi sami dolaze
U njima Oni šapuću mu na uvo
Pa neka bude po volji božijoj
Da se ne zaborave
mudri vešti graditelji
Hoće pesnik da bude samosvojan
A priroda polazi od iskona
Putuje izdaleka
I nikad sama ne pohodi usamljene
Hoće pesnik da bude sasvim sam
Dok plete svoj lirski venac
A dobro zna da mu je orkestar
Pred vratima.
Tomislav Milošević




Tomislav Milošević, A šta će posle biti?

A ŠTA ĆE POSLE BITI

Ako mi se čini
da pišem svoju poslednju knjigu
znači li to
da sam ostao bez reči
da u meni više nema ljubavi
da sam sve uspomene spalio na lomači
da sam otputovao daleko od stvarnosti
da sam u bliskima prepoznao licemerje
da sam uhvatio sebe u laži
da mi je dosta sakupljenih besmislica
da sam spreman da se oprostim od svojih knjiga
da mi je čitav život bio farsa
pa će me tako ispraznog
u bestežinskom stanju lako odneti
na deponiju zaboravljenih pesnika
a tamo ih je već toliko
sa ovoga sveta (iz sećanja)
zauvek izbrisanih...

Tomislav Milošević